O TARTUFIMA
Tartufi su, u najširem smislu, podzemne ili polupodzemne ektomikorizne, odnosno simbiontne gljive, kojima je priroda dodelila sudbinu skrivenog nacina života. Po pravilu su životno vezane za korenove veceg broja šumskog drveca i žbunova, bez kojih, prakticno ne bi mogle da opstanu. Samo u Evropi je za sada poznato blizu 200 vrsta, svrstanih u vise rodova. Rodu Tuber spp. pripadaju pravi tartufi – gastronomski i komercijalno najcenjenije i najskuplje gljive na svetu! Osnovna laicka podela, ucinjena prema preovladjujucoj boji omotaca je na:
BELE - (tuber magnatum pico, tuber borchii)

i CRNE TARTUFE - (tuber melanosporum, tuber aestivum, tuber brumale...)

Tartufi su široko rasprostranjena grupa gljiva. Srecu se prakticno na svim kontinentima, ali su još uvek nedovoljno istraženi, pa su otkrica novih oblasti prisustva, cak i novih vrsta, sasvim izvesni. Po pravilu, naseljavaju toplija podrucja umerene zone, a najcenjenije vrste, kao što su beli tartuf (Tuber magnatum Pico), perigoski crni tartuf (T. melanosporum) i još neki, imaju, prema današnjem stepenu proucenosti sasvim ograniceno rasprostranjenje u svega nekoliko mediteranskih i perimediteranskih zemalja. Još uvek nije dovoljno poznato, ne samo kod nas, vec i u Evropi, da je Srbija uz Francusku, Italiju i neke druge zemlje, geografski smeštena u optimalnom podrucju za postojanje i razvoj, vec može da se kaže, citavog bogatstva vrsta podzemnih i polupodzemnih gljiva. Od 1991 godine, u okviru temeljnih naucnih istraživanja domacih istraživaca, pa do danas, pronadjeno je na teritoriji Srbije preko 40 vrsta tartufa u širem smislu! Medju njima 6 konzumnih vrsta, od kojih 4 crne i 2 bele! Pomenuti beli tartuf, najskupoceniji proizvod šume, najskuplji tartuf i jedna od najukusnijih gljiva uopšte, osim u nekoliko pokrajina Italije, Istri, ogranicenom podrucju Madjarske, oficijelno je poznat i iz šireg prostora Srbije!
ISTORIJAT ISTRAŽIVANJA U SRBIJI
Još davne 1778 godine, Fridrih Vilhelm fon Taube, vladin savetnik carske krune - carice Marije Terezije, putešestvenik i plodan putopisac, pohodeci podrucja Slavonije i Srema, piše da u tadašnjim sremskim šumama “u trifama vlada obilje”
, za koje nadalje kaže da “ni u cem ne zaostaju za pijemonteskim” (cuvena pokrajina u Italiji). Više od jednog veka kasnije – 1896, zahvaljujuci Kralju Milanu Obrenovicu koji je uvezao prve pse tartufare, otkriveno je u Srbiji i prvo nalazište tartufa u šumi
“Koviljaci”, izmedju Kragujevca i Gornjeg Milanovca. Vec tada je ovaj srpski vladar planirao da uveze “seme tartufa” koje bi zasejao na svom imanju kraj Niša, s ciljem da veštacki odgaji tartufe. Nekoliko decenija kasnije – 1933. J. Jekic, objavljuje nalaz nekoliko primeraka tartufa u podrucju Jastrepca. Sledeca ozbiljna akcija traženja tartufa u Srbiji, u dunavskom basenu, uz pomoc sakupljaca iz Istre i njihovih pasa, a pod rukovodjenjem Vojtjeha Lindtnera, kustosa Muzeja srpske zemlje, izvedena je tek pola veka kasnije – 1947 godine. Od šest istraživanih lokaliteta, u tri su nalazi bili pozitivni: Morovic, Pancevo, Rogot.
U poslednjoj deceniji prošlog veka, pa sve do današnjih dana, odvijaju se u Srbiji, do sad najobuhvatnija i plodna naucna istraživanja tartufa. Pocev od 1991 godine, na ukupnom prostoru Srbije, na preko 200 lokaliteta, otkriveno je preko 40 vrsta podzemnih i polupodzemnih gljiva. Samo iz roda pravih tartufa pronadjeno je 13 vrsta . To prakticno znaci da je do sada u Srbiji, na relativno malom delu evropskog kopna, pronadjena približno polovina svih do sada poznatih evropskih pravih tartufa što neosporno govori o znacajnom bogatstvu naše zemlje u pogledu hipogeicnih gljiva. U prirodnjackom, ali još više u prakticnom smislu, nalaz belog tartufa – gastronomski, jedne od najpoželjnijih, a komercijalno, svakako najskupljih gljiva - na širokom prostoru Srbije, svrstava našu zemlju u red izrazito malobrojnih privilegovanih zemalja i regija (Italija, Istra, južna Madjarska) gde je ova dragocena vrsta do sada pronadjena. Uzimajuci u obzir ukupan do sada istraživani – ali još uvek nedovoljno istraženi prostor – celokupne teritorije Srbije, kao i stepen istraženosti po sezonama, buduci nalazi novih vrsta tartufa, a narocito novih lokaliteta, nece biti posebno iznenadjenje! Znacajan doprinos, takvim otkricima, davali su do sad, a ocekuje se i ubuduce, pojedini tartufari, clanovi našeg društva.